(Нулта тачка - 08) - Ово је више инат да се види: да ли се може код нашег народа, а без партија и котерија, са једним не кажем добрим литерарним, али бар солидним, штогод постићи" (Б. Станковић) . - Посвећено нашим преминулим родитељима НАТАЛИЈИ (1931-2002) и МИХАИЛУ ЛУКИЋУ (1925-2016). - Мали издавач
недеља, 1. јун 2025.
субота, 31. мај 2025.
недеља, 27. новембар 2022.
БОМБОНЏИЈА
Таква приватна радња за бомбоне који се праве ручно, као и у време када је основана (1936), била је у Београду, и током три деценије, док сам ту чешће навраћао (по повратку са посла), или рано изјутра, свраћајући у бурегџиницу; први пут и можда једини фотографисао сам је у време, када су делови "Портала" почели да вртоглаво расту (до тринаестак милиона прегледа). Но, ни једном нисам тамо редовније свраћао да купујем свилене бонбоне, јер ми баш и нисмо живели, као остали свет. Чак би се могло рећи да смо преживљавали, не само због санкција, него напросто и зато што смо живели у једном ауторитарном систему, у коме су биле као извршене некакве косметичке демократске промене. Више сам пута свраћао у ону пекару или бурегџиницу у близини; или у онај ресторан у подруму прекопута, где има зидни мурал Гаврила Принципа, који упозорава наше старе познате душмане на неке ствари...
А онда су у ту улицу нахрупили ....неки туђи, непознати људи, тзв. "мигранти"... Неки су их, дочекивали, у пропагандне сврхе, са речима добродошлице (серешови експоненти)... и то се поклопило са временом када сам отишао у пензију и почео да заобилазим ту улицу и "Бомбонџију". Ко зна одакле све пристигли, ко зна све са каквим намерама, мигранти су полако почели да преузимају тај део града;било их је на улицама, свуда, стално су надолазили...
Пар пута су ми ноћу обили југо, поузимали из гепека пратећи прибор;а једне ноћи су скинули и волан;оставивши "за успоменеу" један пајсер на седишту за возача и власника тога аута. Пријавио сам полицији случај, не вреди да причам како су реаговали... Они су можда тада били обавештенији од мене и знали су оно што ће се временом откривати...
* *
Немам ја ништа против миграната; виђао сам их и у Немачкој, Шведској последњих година - али тамо су били другачији...
Поготову немам ништа против сиромашних људи, ма одакле били, сањара, који имају право на своје снове, али нека не сањају на свој начин у нашој земљи. Јер на нас, земљу Србију, на коју је ударила најмоћнија војна армада света,Србија је брзо сиромашила те 1999, и година које су потом уследиле као најава блиске пропасти света, ми нисмо били криви ни тим мигрантима, ни многима другима који су се скривали иза миграната...И савршеног лицемерја белог и грамзивог света...
Немам ништа ни против суседа. У Београду много више има оних чије је порекло везано за бивше југословенске републике, него самих Срба из Србије, или Срба из Хрватске, Босне и Херцеговине, јер Београдом су владали деценијама - други, а не Срби.
Дакле, и ми имамо право на своје снове, као и други; неки су сањали своју пекарску радњу у том делу града, неки књижару; неки кафаницу; али нигде није - чинило се био дужи пут - до остварења и тих снова, као ту.
Она кафана где су навраћали Принципови другови, кад су долазили у Београд, из Босне и Херцеговине, или других српских покрајина, која је била у близини, кад се мало пође узбрдо од оног малог пијаца који је потопила Сава, таворио је своје последње дане под другим називом...
* *
Кад је преминула Ш., отишли смо на село.
Тамо смо (док је био жив и покојни Михаило) проводили најтоплије делове године..
.
Мишљеновац је имао морске дубине изнад, и све чешће сам падао у најдубље вирове према том небу и легендама по којима су наши пређи живели...
................
Да бих се заустивао на једном брду. Нашем брду. Делу мираза наше мајке и баба...
...
Али, ту морам да прекинем ову причу о "Бонбонџији", јер... Можда ћу је наставити неки други пут?...
(27.11.2022. 20:40)
субота, 22. октобар 2022.
КО РАНО РАНИ....
Немам више илузија...
Све је као ... нормално, од државне лутрије до отрова који нас засипа са неба. Порез на будале (лутрија) заснива се на илузијама, као и вера у хомеотерапију, коју препопручују... да... лекари и други душебрижници којих се треба чувати...
* *
O hemoterapiji...
5
Колико су људи побили хемотерапијом! За два бића знам сигурно. Кад вам убију животног сапутника - хемотерапијом - и то још оног који је спасио на стотине дечијих живота, онда се отрезните....
* *
Milana Savic размијенила је запис Lide KrumeZamislite grupu veoma bogatih i moćnih ljudi. Oni poseduju banke, železnicu, izvore energije i školski program. Imaju samo jedan zadatak: da održe svoje bogatstvo i moć. Bilo koju vrstu konkurencije koja im se nađe na putu, uništiće na bilo koji način. A pod "uništenjem" takođe mislim na njihovo potpuno brisanje iz istorije i promenu nastavnog plana i programa tako da se o njima više nikada ne raspravlja u učionici.
Šta je "besplatna" energija?
To je više žargonski izraz za atmosferski elektricitet, ili elektricitet iz vazduha. „Eter/eter energija, ako hoćete.
Razlog zašto se zove "besplatno" je taj što ne morate da platite za to. Naši preci su imali tehnologiju koja im je omogućavala da ovu energiju koriste besplatno bez trošenja ikakvih resursa.
Оцијениле су 3 особасписак оних који су подијелили28
Оцијенили су Goran Petrov и Milana SavicПрво занимљиви
Нама је раван мозак а не земља
NAŠI PRECI NISU IMALI GLOBU ELITU GLOBALISTA, a nisu ni na GLOBUSU ŽIVELI nego na
RAVNOJ ZEMLJI
Mala razlika zar NE
*
Goran, odrase nas.
* *
======================
Не, није губљење времена на мрежама друштвеним; тамо је све више пробуђених, занимљивих, неукалупљивих, независних ликова, духова.
Међутим, мачак мјауче испред врата - нахрани га! Певци упорни кукуричу - замешај им пшеницу и прекрупу! Погледај кроз прозорчић у кухињи, Сунце се рађа, пробија се као коњик светли кроз орашје...
Живот иде даље...
То је једино што имате. Што сте имали. Та ЦРТИЦА између године рођења и упокојења...
уторак, 25. април 2017.
понедељак, 17. април 2017.
четвртак, 13. април 2017.
Ограда. Некад било ограђено земљиште, а значи исто што и заграда. Служило за испашу стоке у време пољских радова, кад су сви укућани у пољу
 |
| Предео Пек, Доњи Звижд |
Потеси у атару:Јеленски гај. До Пека. Некад била шума у којој су боравили јелени. Сад су ту њиве с најплоднијом земљом.
Баре. Као свуда у печкој долини и овде је било доста бара. Данас их готово нигде нема. На њих подсећају само називи потеса.
Преко Пека. Предео на левој обали реке. Сада су тамо пашњаци, ливаде, топољари и врбаци.
Преко јаруге. Простор између Пека и јаруге за воденицу. Ту су њиве, пашњаци, баште и ливаде.
Пландиште, Планшће. Место где су некад чуване овце. Сад су ту плодне њиве.
Воденичко поље, Друму мори (пуд ка воденици).
Склад. На простору између два пута: ка воденици и ка Пеку. У раније време је ту била нека међа.
Арицар. Испод села, ка Пландишту. Нема објашњења за тај назив. [Стр. 230]
Виноградарско брдо, Ђула вињилор. Раније су ту били велики и лепи виногради.
Поењ. Значи пољане. Сада је ту обрадиво земљиште.
Ђукин поток, Огашу Ђуки. Назван по мушкарцу по имену Ђука, највероватније крајем XVIII и почетком XIX века.
Блож. Не зна се шта значи. Налази се између Ђукиног потока и снеготинског атара. Обрадиво земљиште.
Бунар. Пружа се од Бложа ка Снеготину. У неко раније време ту је морао да постоји бунар. Данас га нема.
Блатни поток. Огашу куј имала. Поток који тече од Туманског Црног врха и улива се у Туманску реку.
Фјаца. На влашком, значи присоје. Налази се на узвишењу са ког се пружа леп поглед на околину.То је шумски предео.
Збег. Сеоска утрина од вајкада. Назив из турског времена када се народ ту склањао од зулума.
Преко Српца. На међи са селом Српцима. Тамо су углавном шуме и пашњаци. Међу чини Српачки поток.
Ограда. Некад било ограђено земљиште, а значи исто што и заграда. Служило за испашу стоке у време пољских радова, кад су сви укућани у пољу.
Полошће. Вероватно потиче од речи полог. Раније су ту биле ливаде, а сада је шума.
Црни врх. На тромеђи између Вуковића, Снеготина и Љешнице. Некад се тамо вадио камен и довлачио за градњу кућа (кречњак). Шумски предео.
Широка падина, Пађина ларга. Налази се испод Црног врха. Тамо су углавном шуме.
Преко Љешнице. Предео поред Љешничке реке, која представља међу између Вуковића и Љешнице.
Кулме. Значи Диван.
Развој. Место где се раздвајају атари.
Мешавина Влаха и Срба Досељенике су сачињавали Власи и Срби, с тим што је Влаха, судећи по именима људи у тефтеру арачком из 1831. године, било више. Највише је, пак, било библијских имена, која су узимали и једни и други, као Петар, Јова, Адам, Илија, Михаило, Ђорђе, Тома Лазар, Никола, Марко, Митар. [Стр. 231] Затим долазе: Марјан, Паун, Траило, Новак, Јон, Пау, Страин, имена из влашке номенклатуре. Иза њих, по броју су српска имена: Живан, Станоје, Милан, Милош, Богица, Нешко, Спасоје, Благоје, Недељко.
У којем су бројчаном односу били овде Срби и Власи тешко је данас поуздано рећи. Да су Власи били у већини говори и чињеница да су Срби временом прихватили њихов језик и обичаје, што се догађало у свим селима са већинским влашким живљем. Чак и у Турији, Раковој Бари, Српцима, Мустапићу, Раденки и Љешници, где су постојали јаки српски родови, готово изједначени по броју с Власима, дошло је до потпуног повлашћивања. Заправо, тај принцип већине деловао је на целом простору североисточне Србије, па су истовремено Власи посрбљавани гдегод су Срби били у већини. Разлика је само у томе што су Власи, тежећи ка груписању, стварали јаче заједнице, па су се ређе издвајали у мање групе и насељавали у селима са чисто српским становништвом. Но, гдегод је до таквог насељавања дошло они су србизовани, као у Мишљеновцу, Миљевићу, Зеленику, Средњеву, Макцима, М. Бресници…
Чињеница да је добар део данашњих Влаха у североисточној Србији познатог српског порекла, о чему постоји и обимна научна грађа (истражено је порекло становништва највећег броја села још после Првог светског рата, а међу неистраженим крајевима је, на жалост, долина Пека) недвосмислено говори да Власи у Србији не могу бити Румуни. Тим пре што је влашко становништво, досељено овде са простора данашње Румуније, било такође добрим делом српског порекла, о чему постоје многи подаци. Типичан пример наводи Тихомир Р. Ђорђевић у својој књизи „Кроз наше Румуне“. Он каже да су житељи влашког села Подгорца у Источној Србији српског порекла. Бежећи из Србије од Турака, вели он, стигли су Малу Влашку, а онда су отишли чак у Ердељске планине, па се опет враћали и поново бежали. У том лутању мешали су се с Румунима и примили од њих језик и обичаје, па се као Власи најзад вратили у Србију.
Сличан пример наводи Миливоје Башић, школски надзорник с краја XIX века, који каже да су му Власи у многим селима говорили, и то и Царани и Унгурјани, да су пореклом са Косова, да су у старо доба били Срби, да су отишли у Угарску где су се порумунили и отуда као Румуни вратили.[др Јован Ђокић, Кроз насеља североисточне Србије, Баната и суседних области, Београд, 1934] На велико повлашивање Срба у Румунији указивале су и Банатске новине 1842. године. Оне су упозоравале на случај 39 црногорских села између Лугоша и Карансебеша, која су се тада већ сва била повлашила, тако да нико више у њима српски није говорио осим неких стараца, а и они сасвим слабо.
Ако те повлашене Србе у Румунији, од којих су се многи вратили у земљу својих дедова, придодамо Србима повлашеним на тлу Србије, онда приче о Власима као Румунима, протуране све чешће и агресивније, немају никаквог смисла. Уосталом, да је међу Власима било Румуна у иоле већем броју, онда би данашњи влашки живаљ бар нешто знао о румунским јунацима и бојевима. А он, нити је о томе знао нешто у прошлом веку, нити сада зна. Његови јунаци су били и остали: Марко Краљевић, Милош Обилић, кнез Лазар, цар Душан, Карађорђе, односно јунаци из српске традиције. Усто, сви Власи имају крсне славе, које Румуни немају.
Што се Вуковића тиче, ми нажалост нисмо у стању да се позовемо ни на каква ранија истраживања, јер их није било. Старији људи, који су памтили своје дедове, рођене почетком XIX века и од њих слушали одакле су им преци дошли и шта су били, помрли су између 1920. и 1940. године, а да нико није забележио њихова казивања. У међувремену су њихове приче ишчилеле из сећања наследника, па данас у селу има мало људи који нешто знају о пореклу и месту из којег су им преци стигли.
Два века на садашњем местуТу где је данас, Вуковић је настао већ при обнављању, које пада у време великих немира у Србији, после Кочине буне 1788. године. Људи су се насељавали према брду да би лакше могли да се склоне кад оближњим друмом наиђу Турци. Уосталом, и сада постоји потес Збег, што значи место где се бежало и скривало од турског зулума, који је уочи Првог устанка био већи но икад.
 |
| Пек, потес Лакомица, село Мишљеновац, салаш Лукића |