Одабрани одломци
..
Ep i lirika savremene Rusije: Vladimir Majakovski i Boris Pasternak & Marina Cvetajeva
(...) A kome govori Pasternak? Pasternak govori sam sa sobom. Htela bih čak da kažem: u prisustvu samoga sebe, kao što bih rekla: u prisustvu drveta, ili psa, nekoga ko neće izdati. Čitalac Pasternaka je, i to oseća svako — uhoda. Taj pogled uhode ne upućuje čitalac u njegovu, Pasternakovu, sobu (šta radi?), već neposredno njemu pod kožu, pod rebra (šta se u njemu zbiva?).
Uza sav njegov (već višegodišnji) napor da iziđe iz sebe, da govori njima (čak svima), tako, i o tome — Pasternak neprekidno ne govori ni tako, ni o tome, i, što je najvažnije — ne govori nikome. Jer to su misli naglas. Ponekad — u našem prisustvu. A ako zaboravi — onda bez nas. Reci u snu ili polusnu. »Parke snene čavrljanje . ..«
*
(Pokušaj razgovora čitaoca sa Pasternakom podseća me na dijaloge iz Alise u zemlji čuda, gde na svako pitanje dolazi ili zakasneli, ili zaobilazni, ili bez veze sa samom stvari odgovor — koji bi mogao da bude veoma, tačan kad bi bio onaj koji je potreban, a ovako je samo neumestan. Sličnost se može objasniti uvođenjem uAlisu drugog vremena, vremena sna, iz koga Pasternak nikada ne izlazi.)
*
Ni Majakovski ni Pasternak, u suštini, nemaju čitaoca. Majakovski ima slušaoca, Pasternak prisluškivača, uhodu, čak i lovca-tragača.
I još nešto: Majakovskom nije potrebno čitalačko sustvaralaštvo, već onaj koji ima (ma i najprostije) uši — neka čuje i neka podnese.
Pasternak sav počiva na čitalačkom sustvaralaštvu. Čitati Pasternaka je možda nešto malo lakše, a možda uopšte i nije lakše nego što je Pasternaku — da piše sebe.
Majakovski deluje na nas. Pasternak — u nama. Pasternaka ne čitamo, on se u nama događa.
*
Evo formule za Pasternaka i Majakovskog. To je dvojedinstveni stih Tjutčeva:
Sve je u meni i ja sam u svem.
Sve je u meni — Pasternak. Ja sam u svemu — Majakovski. Pesnik i planina. Majakovskom je, da bi bio (da bi se zbio), potrebno da postoje planine. Majakovski u usamljeničkoj izolaciji nije ništa. Pasternaku je, da bi postojale planine, bilo potrebno samo da se rodi. Pasternak je u usamljeničkoj izolaciji — sve. Majakovski se ostvaruje u planini. U Pasternaku se ostvaruje planina. Ako Majakovski oseti sebe, pretpostavimo, kao Ural — on i postane Ural. Ne postoji Majakovski. Postoji Ural. Ako Pasternak primi u sebe Ural, on od Urala načini — sebe. I nema Urala. Postoji Pasternak. (Rašireno je: nema Urala osim Pasternakovog, kao što i jeste: pozivam se na sve koji su čitali Detinjstvo Liversove i uralske pesme).
Pasternak je — apsorbovanje, Majakovski — davanje. Majakovski je — preobraćanje sebe u predmet, rastvaranje sebe u predmetu. Pasternak je — preobraćanje predmeta u sebe, rastvaranje predmeta u sebi: čak i najnerastvorljivijih predmeta, kao što su rude Urala. Sve su rude Urala rastvorene u njegovoj poetskoj bujici, jedino zato tako teškoj, tako glomaznoj što je to — ne, nije to čak ni lava, jer lava je rastapanje istovrsnog, zemaljskog — što je to zasićen (svetom) rastvor.
Majakovski je bezličan, on je postao stvar, slikani predmet. Majakovski je kao imenica, zajednička. Majakovski, to je groblje Rata i Mira, to je otadžbina Oktobra, to je Vandomski stub što je namislio da se oženi trgom Konkord, to je u gvožđe izliveni Ponjatovski koji preti Rusiji, i neko (sam Majakovski) koji njemu preti sa živog pijedestala masa, to je »hleba« što ide na Versaj! To je poslednji Krim, to je onaj poslednji Vrangel... Majakovskog nema. Postoji — ep.
Pasternak će ostati u obliku prideva: pasternakov-ska kiša, pasternakovska plima, pasternakovski leštar, pasternakovski i tako dalje, i tako dalje.
Majakovski, pak — u vidu zajedničke imenice: skraćenice.
U životu dana Majakovski je — jedan za sve (u ime svih) (.....)
Majakovski je sav povezan, a Pasternakova logika i ona veza između događaja u snu koja postoji ali koja se ne da ustanoviti, i koja je u snu, ali samo u snu, neoboriva. U snu (kada čitamo Pasternaka) sve je upravo onako kao što mora da bude, sve prepoznajemo, ali čik pokušaj da ispričaš taj san — to jest da preneseš Pasternaka svojim rečima — šta će ostati? Svet se Pasternakov drži samo na njegovoj magičnoj reci. »I kroz magični kristal. . .« Magični kristal Pasternakov, to je kristal njegovog oka.
A neka se bilo ko lati da prepriča Majakovskog, unapred kažem: poći će mu to za rukom, to jest polovina Majakovskog će ostati. Pasternaka pak može da ispriča samo sam Pasternak. Što on i radi u svojoj genijalnoj prozi, koja nas odmah baca u san i snoviđenje.
Pasternak je čarolija.
Majakovski je java, prebela svetlost beloga dana.
Ali osnovni razlog našeg primarnog nerazumevanja Pasternaka je u nama. Mi prirodu suviše počovečujemo, pogotovo početku, dok još nismo zaspali, ništa i ne prepoznajemo u Pasternaku. Između stvari i nas je naša (tačnije tuđa) predstava o njoj, naša navika, koja zamućuje stvar, naše, to jest tuđe, to jest rđavo iskustvo sa stvari, n .1 opSta mesta literature i iskustva. Između nas i stvari je naše slepilo, naše poročno, pokvareno oko.
Između Pasternaka i predmeta nema ničeg, zato je njegova kiša suviše blizu, jače udara po nama nego ona iz oblaka, na koju smo navikli. Nismo očekivali kišu sa Stranice, očekivali smo pesmu o kiši. Zato i kažemo: »To nije kiša!« i: »To nije pesma!« Kiša je zabubnjala pravo na nas. (....)
ЛеЗ 0006860
..
Одломак
из разговора са Слободаном Ракитићем: ... У Србији је завладао
потпуни мук....
ЛеЗ 0006859
Нема коментара:
Постави коментар