Translate

Претражи овај блог

уторак, 16. јун 2015.

Влашка магија - опште место

(.....)
Најјача магијаВлашка магија, црна или бела свеједно, по мишљењу стручњака најјача је до данас преживела магија у свету. Ритуали, обреди, рецепти за справљање напитака и амајлија, из ове магије прастари су и потичу из паганских времена. Али, како се испоставља, изласком на терен по насељима у Тимочкој Крајини и источној Србији, тамошње врачаре их још успешно користе. Помажу људима откривајући им тајне са посебним освртом на то колико завист, похлепа и посесивност могу да утичу на ток њиховог живота. Готово да нема села подно Хомоља, Мироча, Стола и Ртња без такозваних врачара. Није их тешко пронаћи, јер за њих готово сви знају.


МОЋНА ВЛАШКА МАГИЈА
Влашка магија, црна или бела свеједно, по мишљењу стручњака најјача је до данас преживела магија у свету. Ритуали, обреди, рецепти за справљање напитака и амајлија, из ове магије прастари су и потичу из паганских времена, а у Тимочкој Крајини и источној Србији врачаре их још успешно користе. Помажу људима откривајући им тајне са посебним освртом на то колико завист, похлепа и посесивност могу да утичу на ток њиховог живота
Обреди и ритуали влашке магије треба, пре свега, да помогну људима у болести и невољи, али многе врачаре злоупотребљавају своју моћ радећи о глави члановима своје породице, па чак и својој деци
У Србији је веома распрострањена и цењена влашка магија која се "практикује" више миленијума и дубоко је усађена у колективну свест влашког бића.
Готово да нема села подно Хомоља, Мироча, Стола и Ртња без такозваних врачара. Није их тешко пронаћи, јер за њих готово сви знају. Баба Десанка важи за најстарију и најчувенију "врачарку" у овим крајевима.

МРТВАЧКА ВОДА

У својим обредима влашке врачаре најчешће користе "мртвачку воду" којом се купају мртваци, у њој кувају кафу или је додају у млеко због чега краве "пресуше".
Могу да утичу и на то да жена побаци тако што јој подметну избајану коштицу неке воћке из компота. Трудна жена, не размишљајући о бајању, поједе шљиву из компота, баци коштицу у земљу, она иструли, а њој истовремено замре плод у утроби.


Врачаре помажу и када, наводно, има духова у кући. Тада узму белу свећу, пронесу је кроз целу кућу, отворе врата и гласно изговоре: "Напусти овај дом!"

Влашке магије нису поштеђена ни деца, а младе мајке, треба саме да режу нокте и косу својој деци, јер се бајалице за болест и смрт деце раде управо помоћу дечјих ноктију и косе.

ЗЛО СЕ УВЕК ВРАЋА ЈОШ ГОРИМ

Ванбрачна деца код Влаха сматрају се неком врстом полубожанства, док су у другим срединама анатемисана и погрдно означена као "копилад". Истице се, да се и данас као јака амајлија користи косица или ноктић ванбрачног детета, а његово име треба призивати када се човек нађе у великој невољи. Обреди и ритуали влашке магије треба да служе, пре свега, да људима помогну у болести и невољи, али данас многи злоупотребљавају магију и њено миленијумско постојање.

Уз помоћ злих сила најближи рођаци раде једни другима о глави, а дешава се чак да кћерка мајци "намешта" враџбине или сестра брату. При том сви заборављају да се зло злом враћа.

МАГИЈА ЗА ШВАЛЕРАЦИЈУ
Влајне често користе и воду којом су окупани слепи мачићи па, ко попије ту воду, остаје слеп код очију. То нарочито користе жене које "ослепе" мужеве, па некажњено "шарају" до миле воље. Да би могле да раде шта желе и да имају кога пожеле, црвене гаћице баце у WЦ или испод каде и - пут им је отворен, а сироти мужеви мисле да су им супруге верне и смерне.

МИШЕВИ У ЗЕЈТИНУ ПРОТИВ АЛКОХОЛИЗМА
И жртвовање животиња заузима значајно место у тајним ритуалима.Најчешће су то:свиње, зечеви, живина и мишеви које, чим се окоте, потопе у уље и тако их држе 40 дана. После тога, две капи те "смесе" ставе пијанцима у пиће и заувек их ослободе порока.


ЗАШТИТА ОД ЗЛИХ СИЛА
Убедљиво најјача заштита од злих и урокљивих сила које шаљу влашке врачаре је, по Натиним речима, плећка црне мачке. Наиме, на простору где нема цркава и манастира, црну мачку треба у пола ноћи, усред шуме, потопити у врелу воду, а њена плећка биће најјаче оружје. Поред тога, добрим су се показали и метал, црвене шибице, бели лук и катран. Нешто од тога сваки човек мора да има уза се, а непознатим људима не треба ништа давати из куће, поготово не на Бозиц.

Код сметњи у породици, када се чини да је један од супружника потпуно изгубио разум, па не долази кући, одлази некој страној особи или у породици прави ршум, по рецептима старе влашке магије, углавном се дејствује обредом истеривања злог духа. Свеједно да ли је зао дух при том нанео и физиолошке проблеме, он се истерује српом и кучином која је око њега обмотана. Кучина се запали над самом главом онога коме се баје и потом се нечастиви призива са "отпадниче, крвопијче, костоломче, месождерче".

Када врачара мисли да је злодуху скренула пажњу оштрим гласом, истерује га из ушију, из уста, из главе, из црева, из руку и ногу оболелог (чије се име све време помиње у бајалици). Злодуха упућује "у густу гору телелеску, где има да се једе и да се пије и спава у меденој ложици".

Када се бајање доврши, гар који се сакупио од изгореле кучине замути се са мало воде и болесник треба да попије три гутљаја. Ако се ритуал вршио без знања оболелог, само над његовом сликом или делом одеће, онда онај ко је рашчињавање наручио носи водицу кући и оболелом подметне да попије кроз кафу, црно вино или неки тамни сок. Мада се жене обично послуже и тиме да обајану течност замесе у неку укусну ђаконију којој, примера ради, њихов муж или син, опседнут непожељном девојком, не може да одоли.

Од жеље за миром у кући, међутим, нису имуни ни мушкарци. Зато влашка магија даје рецепт којим се могу послужити и преварени мушкарци. За то им добро дође јаје од кукавице. Ако га наручи од врачаре, присуствоваће ритуалу у коме се кукавичје јаје избуши иглицом на врху и потом дувањем испразни. У шупљу љуску стављају се длачице које је испод свог и пазуха своје жене исецкао и донео преварени муж. Рупицу на јајету врачара залије воском и да га несрећнику са упутством да га у глуво доба ноћи однесе у неки скровити део њиховог стана или га сакрије у шупљини на зиду куће.

А уколико брачни пар заједнички пожели да се заштити од искушења неверства, треба да пођу у потрагу за врло ретким пужевима близанцима који носе две слепљене кућице и за једним слепим мишем. Врхове његових крила треба пажљиво одсећи (тако да миш може и даље да лети) потом их ставити у шупљине пужевих кућица и залити их воском. На врху кућица загрејаном иглом пробуше се две рупице и кроз њих се провуче ланчић како би се амајлија носила око врата. Мушкарци амајлију припремају тако што врх десног крила стављају у леву кућицу пужа близнака, а жене обрнуто.    (....)
        = извор(и): дневна штампа, сајтови и др.

понедељак, 15. јун 2015.

УМЕЋЕ ПРИЧА/ЊА ИЗ ЖИВОТА И ПРЕДАЊА / Мирослав Тодоровић


Завештајна прича/нка живота и  предања

Мирослав Димитријевић: (Изабрана дела)  Кратке приче о дуговечном, Удружење свесловенске учености, Београд, 2015.

Писац полиграф Мирослав Димитријевић* деценијама живи и ствара изван центра.  Својеврсни је центар  који је књижевним радом допринео да на књижевној мапи Поморавље има видно место, а он  писац  за кога се с правом може рећи:  Завичајан и значајан. „Писац дугује свом завичају“, каже Андрић. Михиз је казао да „Завичај дугује свом писцу“.  Битан писац Средњег Поморавља**  је родну Рашевицу вазнео у духовне сфере српске културе. Рашевица се тако нашла у сазвежђу места која су позната по писцима. Борино Врање, Драинчева Топлица, Коњовићев Сомбор, Толстојева Јасна Пољана, Џојсов Даблин, Сервантесова Манча...  и Рашевица су се умрежили Речју. Тиме се потврђује Борхесова мисао да сви писци света пишу једну књигу. У тој свекњизи  су и дела Мирослава  из Рашевице. 
М. Димитријевић
Из импозантног, и разнородног, опуса (седамдесет седам књига  и девет дела у електронском облику Димитријевић је  обелоданио Изабрана дела. Она садрже књиге: Срећан крај, песме, први том, Отац дресира земљотрес, песме, други том; Романи –трилогија 1; Романи - трилогија, 2; Кукурекох – афоризми и епиграми, Драмско стваралаштво и Духовно беседе; Кратке приче о дуговечном (Изабране и нове приче).
 О пишчевом делу  2014. је  штампана књига „Мирослављево књижевно јеванђеље“ (Удружење књижевника Србије, Књижевна заједница Поморавског округа, Српска духовна академија). Она садржи бројне приказе, огледе, мале студије које високо вреднују Димитријевићево стваралаштво. „Њему припада врло значајно место“ (Бранислав Петровић), он је врло „значајан српски песник“, су реченице које су већма критичари и песници  истицали. Срба Игњатовић, с правом, пише да је Димитријевић “апсолутно аутентичан песник, непојамне лакоће певања“. И више од тога, он је аутентичан  афористичар, беседник и  причалац.
 (Изабрана дела овог писца  су позив поштеним  критичарима*** да их студиозније читају,  тумаче и вреднују... Само потпунија рецепција може потврдити да овом писцу,  у књижевности српског језика,  припада високо и трајно место )
Као  мајстора приповедача га репрезентују    „Кратке приче о дуговечном“.
 Смештене су  у духовно-историјски контекст српског приповедања што сеже до корена древних предања.  Преко легенди = предања  минулих времена, стигао је до овог и наративном  разноврсношћу тематско-мотивских садржаја показао сличности и разлике  унутар епоха...
Приче су окупљење у циклусе: Најкраће, Слатки рулет, Нема правца без Моравца, Хришћанске легенде из моравске Србије  (Саставио и потомству оставио Мирослав Димитријевић), Можеш ли да опипаш своје мисли. Речник мање познатих речи казује да и речи са људима нестају, кратка библиографија Мирослава Димитријевића реферише колико је овај стваралац свестран, а опус обиман.
Димитријевићеве приче су разуђене, неке су настале  на трагу предања, чутог, доживљеног. У њима се находи и ехо  из ризнице народних  прича,  религије и њене филозофије.   Оне плене бојом и духовном атмосфером. Рељефна и слојевита су слика „моравске Србије“ која памти и заводи особеном лепотом прича/ња, пишчевом вештином да причалачким дахом оживи минуло, да садање преточи у занимљиво штиво. На делу је умеће  причања и моћ приче да  свог писца представи као вишеструког мајстора. У причама се срећно укрштају   и исказују различита знања и технике причања.
 Дозивају се у појединим причама најбољи српски писци реалисти, поготову када је јунак његове приче њива – земља.
У првом кругу „Најкраће“ Димитријевић је „сјај и одсјај“ речи, он је свештеник и монах, зениста чије казивање кореспондира с искуством и животом у исти мах. Духовни дискурс  са метафизичким оквирима обезбеђује  пуноћу која уверљиво указује на природу нарације.
Оне „Најкраће“ имају универзалну вредност што садржајем и поентом указују на пишчево промишљање земаљског и небеског, материјалног и духовног. О томе и прича („Дар“) о песнику као божјем изабранику. И изасланику.  Свакако да је у овој причи  уткано и његово лично осећање и промишљање значаја песника, тог „ретког госта на земљи“ (Ф. Сологуб).
Други круг прича именован као  „Слатки рулет“  доноси теме посебног кова, препознатљиве по ознакама  традиције  моравског (Средњег Поморавља) народа.
У овим причама („Хармоникаш“, „Пољак“, „Пренос њиве“, „Губер“, „Воћњак“) долази до изражаја пишчево  умеће да причу претвори у метафору  тла, да је на свој начин митологизује. У причама су присутна  човекова судбинска веза са земљом. Отуда: „Умро је за оно што је највише волео. За њиву. Тај ти је волео њиву као ћерку јединицу. А и њива му беше јединица...“ Јер,  њива је живот, то овај писац зна и уме снагом свог причалачког дара да каже. Да стварност преточи у својеврсну фантазмагорију, да животни доживљај  уверљиво исприча  и укаже на време сиромаштва и довијања да се  немање не види („Радио Ниш“).   С истанчаним осећањем за хумор, онај што  живот ствара, писац успева  да на једној страници  саопшти истине свог, моравског,  тла, да у њој нађе основу за  своју причалачку филозофију.  Кратка прича садржајно крцата. Сумирала  животе и судбине.  „Кратка прича може да се преприча дугачком причом, приповетком. И обратно“, записао је Бранко В. Радичевић у поводу својих кратких прича. Димитријеић је дугачке приче  испричао кратко. Оне подстичу читаоца да их доприча, и домисли.
У циклусу „Нема правца без Моравца“ су приче  о топонимији. Топономастикон је за Димитријевића ризница духа који памти и у чијим се дубинама налази историја народа. То су приче – песме језика, оног што је меморија. (Језик је меморија која не зна да је меморија. Фуко). „ Језик боље памти и од најмудрије главе“ је мисао којом писац завршава  причу „Несрећни Срећковац.“  Само песник од нерва зна да у језику нађе причу и „стајну тачку“ своје приче. Зна да причом развесели,  замисли, подстакне, да из „таме времена“ у своју причу утка легенду у којој је драматика прошлог. Уме мајсторски да допричи, да досмисли и двосмисли причање. 
Прича Димитријевић:“У давна времена између Параћина и Ћуприје простирало с велико Змичко језеро. У њему беше змијурина  -  аждаја, бели јој лук у очи, камење у уста и станумерка под реп.
На брду изнад језера стајало је село, чији мештани беху жељни и жедни воде и поред толиког језера. Зато село прозваше – Желиводе...“
У давна времена неки други „писац“ је догађај оставио у наслеђе, данашњи писац Димитријевић у њој налази упориште за своје казивања. Казивања „за памтивек“. Име  места је као  клупко, у њему је прича о настанку места. Писац пише: „ Имена његових села су уједно и његова историја. Паметарница...“   Близак је, у понеким причама, овај писац Бранку В. Радичевићу. Из истог су тла, знају да чују и препознају. Бранко у својим „Сујеверицама и друге речи“, Мирослав у циклусу прича  „Нема правца без Моравца“ су исписали химну људима, животу, земљи,  језику причи. У причи „Карактерни земљопис“ отвара се прича без краја.
 „Да, да. Постоји  карактерни земљопис. Није званично признат, нити се проучава у школама, али постоји од када су људи на земљи. Преко њега ћеш најбрже и најбоље да упознаш народну нарав или карактерологију. Добре и лоше стране народа... И сад настави сам. Сети се и других особина народних и људских. И за сваку ћеш наћи одговарајући топоним, хидроним, ороним... Србска географска карта је уједно и огледало душе народне. Боље ти не треба. Увери се сам“.
Писац одвија свитак клупка и исписује своју причу. Он познаје своје поднебље, менталитет људи и ово (наше) време, уме да  уђе у „тамни вилајет“ прошлог,   успева да својим причама да аутентичну боју и снажне животне пулсације. Уме да уочи,  да у причу и симболику преточи људска батргања и муку појединца, посебно оног што је усамљен пред ломовима друштвених промена. У његовим причама се, како сам писац каже, и причом потврђује „види дух Мораваца, искуство, ведрина, бодрост... Али и лукавост, придворност, па и лицемерје.“ Уверљиве и животописне, оне поседују ознаке времена, поднебља и менталитета.  Овај писац „Моравске Србије“  у циклусу „Хришћанске легенде из Моравске Србије“**** ће се представити као врстан мајстор обликовања  приче. Теме  су називи места, а називи су монограм садржаја. Назив је наслов приче чију фабулу писац оплемењује духом хришћанства. Самим тим ове легенде стичу семантичку просторност која успостваља везу земаљског и небеског. Називи места прича: Богава, Мали и Велики Поповић; Сладаја, Златово и Милива; Равна Река; Стењевац; Ломница; Трућевац, Поповњак;  Бачина; Обреж; Крчин, Пољна.... су једноречне песме у које  су сумирале време и судбине. Речи – књиге под чијим кровом се одвија прича. Песник Зоран Милић је топониме користио  као стихове, писац Мирослав Димитријевић одвија свитак и предочава  нам слојевите приче.  У њима  је  Свемилостиви, попови, Стеван Високи, Свети Сава, Краљевић Марко, Душан Силни и народ...
Како читати приче Мирослава Димитријевића? Причу по причу. Да њихов дах читаочев прихвати, да читалац осети атмосферу и дух приче. Да уђе у ову књигу као у цркву и чује из ње бруј минулог оног што ове приче носе. Њима не требају критичарске оцене, оне су понад свих оцена, поготову „Хришћанске легенде и Моравске Србије“
Оне потврђују да је Димитријевић, полиграф који се успешно остварио у више жанрова, врстан  причалац, и да му у књижевности српског језика припада високо и трајно место.

( Одломак из дужег рада)
____________
*Мирослав Димитријевић (1950, Рашевица), књижевник, публициста, новинар, есејиста, историограф, књижевни критичар, антологичар, сакупљач народних умотворина, организатор књижевног живота, уредник. Објавио је седамдесетседам књига и девет дела  у електронском медијима: песама прича, романа, монодрама , сатире, монографија, антрпогеографских и историјских студија, есеја, беседа, антологија и песама за децу....
Превођен је на више језика. Добитник је бројних награда и признања.

**
Поред М. Д. угледни писци  Средњег Поморавља су:
Светлана Арсић, Јелена Димитријевић, Љиљана Крстић Мокрицки  (Параћин), Бајо Џаковић, Слободан Жикић, Живорад Ђорђевић, Борислав Радосављевић ( Јагодина),)...

***
У њој, критици је важан етички моменат и зато стално цитирамо Боалоа који каже:,,Да би неко био критичар, пре свега мора бити поштен човек“. У овоме ми видимо научно-уметничко поштење којем је наравно потребно и друго поштење.


***
„... Народ Мoраве је матица српства и чини скоро 70 одсто данашњљег становништва Србије, али га, нажалост, врло перфидно и перманентно  заобилазе у историји, језику, књижевности, митологији... А изрека каже: „Без Моравца нема правца“. Морава је планетарни феномен , као и њени Моравци, који су стварали савремену цивилизацију почев од Лепенског вира и најразвијеније винчансек култруре у Старом свету – па све до данас , утицали и мењали токове и европске и светске историје..“  (М. Димитријевић)
Он је писац који уме да се сети

****
М. Димитријевић: Наши стари умотворци, поред генијалних дела, ипак су најмање посветили пажњу легендама о настанку имена својих села и места Србије. Томе сам се чудио, а поготову Вуку Караџићу, који готово и да нема сакупљених легенди о настанку назива и имена села. А то је једна посебна књижевно-литерарна географија, која заслужује пуну пажњу. Неке легенде које сам чуо, доста су "испразне", сувопарне, без духа и душе. А посебно сам остао разочаран тиме што скоро  99 процената тих легенди које сам слушао или читао, немају православни и хришћански дух и садржај у себи. Зато сам одлучио да саставим и потомству оставим "Хришћанске легенде из Моравске Србије". На неким приредбама у селима Мораве већ сам чуо да се те новосмишљене хришћанске легенде користе, односно да полако улазе у народ. А то ми је највећа награда.

петак, 12. јун 2015.

Две песме и неколико фотографија из "Архива" / Зоран М- Мандић

 
Мирко, Шоле и Душан Стојковић
САЊАО САМ МОРЕ

Сањао сам море
Нисам се окупао у њему
Сећање ме је заболело на обали
Слушао сам певушење таласа о мом
Првом купању у плићаку
На дну мајчиног страха да се не
Утопим пре матуре
За осамнести рођендан добио сам
Белог крилатог коња на коме јашем и
Сањам море
Матуру страха моје брижне мајка
Бол који сећање буди у дављенику
Снова


Из једног ресторана у Младеновцу (2011)

КАДА УМРЕМ

Када умрем
Смрт да ме не изда
Црну торбу нек однесу
Не, другачије
Опасно је отворити
Врата на почетку
Да се различитости не би
Разбежале
На тајном мест нека ме
Сахране
Да не занју када
Храним своје јадно
Срце
Мене живог има најмање
Ниједан отворен пут
Није у мени тражио
Ушће
Само пустиња бејах
Унутра
Само појило за животињу
Само жедни радознали
Бедници које нисам пуштао
Унутра
Иза великих закључаних
Врата свака је моја
Песма
У библиотеци смрти
Објављенa
Ђорђе Николић и Г-7, Младеновац, исто (из албума Зорана М. Мандића)