УМЕЋЕ ПРИЧА/ЊА ИЗ ЖИВОТА И ПРЕДАЊА / Мирослав Тодоровић

Завештајна прича/нка живота и  предања

Мирослав Димитријевић: (Изабрана дела)  Кратке приче о дуговечном, Удружење свесловенске учености, Београд, 2015.

Писац полиграф Мирослав Димитријевић* деценијама живи и ствара изван центра.  Својеврсни је центар  који је књижевним радом допринео да на књижевној мапи Поморавље има видно место, а он  писац  за кога се с правом може рећи:  Завичајан и значајан. „Писац дугује свом завичају“, каже Андрић. Михиз је казао да „Завичај дугује свом писцу“.  Битан писац Средњег Поморавља**  је родну Рашевицу вазнео у духовне сфере српске културе. Рашевица се тако нашла у сазвежђу места која су позната по писцима. Борино Врање, Драинчева Топлица, Коњовићев Сомбор, Толстојева Јасна Пољана, Џојсов Даблин, Сервантесова Манча...  и Рашевица су се умрежили Речју. Тиме се потврђује Борхесова мисао да сви писци света пишу једну књигу. У тој свекњизи  су и дела Мирослава  из Рашевице. 

М. Димитријевић

Из импозантног, и разнородног, опуса (седамдесет седам књига  и девет дела у електронском облику Димитријевић је  обелоданио Изабрана дела. Она садрже књиге: Срећан крај, песме, први том, Отац дресира земљотрес, песме, други том; Романи –трилогија 1; Романи - трилогија, 2; Кукурекох – афоризми и епиграми, Драмско стваралаштво и Духовно беседе; Кратке приче о дуговечном (Изабране и нове приче).

 О пишчевом делу  2014. је  штампана књига „Мирослављево књижевно јеванђеље“ (Удружење књижевника Србије, Књижевна заједница Поморавског округа, Српска духовна академија). Она садржи бројне приказе, огледе, мале студије које високо вреднују Димитријевићево стваралаштво. „Њему припада врло значајно место“ (Бранислав Петровић), он је врло „значајан српски песник“, су реченице које су већма критичари и песници  истицали. Срба Игњатовић, с правом, пише да је Димитријевић “апсолутно аутентичан песник, непојамне лакоће певања“. И више од тога, он је аутентичан  афористичар, беседник и  причалац.

 (Изабрана дела овог писца  су позив поштеним  критичарима*** да их студиозније читају,  тумаче и вреднују... Само потпунија рецепција може потврдити да овом писцу,  у књижевности српског језика,  припада високо и трајно место )

Као  мајстора приповедача га репрезентују    „Кратке приче о дуговечном“.

 Смештене су  у духовно-историјски контекст српског приповедања што сеже до корена древних предања.  Преко легенди = предања  минулих времена, стигао је до овог и наративном  разноврсношћу тематско-мотивских садржаја показао сличности и разлике  унутар епоха...

Приче су окупљење у циклусе: Најкраће, Слатки рулет, Нема правца без Моравца, Хришћанске легенде из моравске Србије  (Саставио и потомству оставио Мирослав Димитријевић), Можеш ли да опипаш своје мисли. Речник мање познатих речи казује да и речи са људима нестају, кратка библиографија Мирослава Димитријевића реферише колико је овај стваралац свестран, а опус обиман.

Димитријевићеве приче су разуђене, неке су настале  на трагу предања, чутог, доживљеног. У њима се находи и ехо  из ризнице народних  прича,  религије и њене филозофије.   Оне плене бојом и духовном атмосфером. Рељефна и слојевита су слика „моравске Србије“ која памти и заводи особеном лепотом прича/ња, пишчевом вештином да причалачким дахом оживи минуло, да садање преточи у занимљиво штиво. На делу је умеће  причања и моћ приче да  свог писца представи као вишеструког мајстора. У причама се срећно укрштају   и исказују различита знања и технике причања.

 Дозивају се у појединим причама најбољи српски писци реалисти, поготову када је јунак његове приче њива – земља.

У првом кругу „Најкраће“ Димитријевић је „сјај и одсјај“ речи, он је свештеник и монах, зениста чије казивање кореспондира с искуством и животом у исти мах. Духовни дискурс  са метафизичким оквирима обезбеђује  пуноћу која уверљиво указује на природу нарације.

Оне „Најкраће“ имају универзалну вредност што садржајем и поентом указују на пишчево промишљање земаљског и небеског, материјалног и духовног. О томе и прича („Дар“) о песнику као божјем изабранику. И изасланику.  Свакако да је у овој причи  уткано и његово лично осећање и промишљање значаја песника, тог „ретког госта на земљи“ (Ф. Сологуб).

Други круг прича именован као  „Слатки рулет“  доноси теме посебног кова, препознатљиве по ознакама  традиције  моравског (Средњег Поморавља) народа.

У овим причама („Хармоникаш“, „Пољак“, „Пренос њиве“, „Губер“, „Воћњак“) долази до изражаја пишчево  умеће да причу претвори у метафору  тла, да је на свој начин митологизује. У причама су присутна  човекова судбинска веза са земљом. Отуда: „Умро је за оно што је највише волео. За њиву. Тај ти је волео њиву као ћерку јединицу. А и њива му беше јединица...“ Јер,  њива је живот, то овај писац зна и уме снагом свог причалачког дара да каже. Да стварност преточи у својеврсну фантазмагорију, да животни доживљај  уверљиво исприча  и укаже на време сиромаштва и довијања да се  немање не види („Радио Ниш“).   С истанчаним осећањем за хумор, онај што  живот ствара, писац успева  да на једној страници  саопшти истине свог, моравског,  тла, да у њој нађе основу за  своју причалачку филозофију.  Кратка прича садржајно крцата. Сумирала  животе и судбине.  „Кратка прича може да се преприча дугачком причом, приповетком. И обратно“, записао је Бранко В. Радичевић у поводу својих кратких прича. Димитријеић је дугачке приче  испричао кратко. Оне подстичу читаоца да их доприча, и домисли.

У циклусу „Нема правца без Моравца“ су приче  о топонимији. Топономастикон је за Димитријевића ризница духа који памти и у чијим се дубинама налази историја народа. То су приче – песме језика, оног што је меморија. (Језик је меморија која не зна да је меморија. Фуко). „ Језик боље памти и од најмудрије главе“ је мисао којом писац завршава  причу „Несрећни Срећковац.“  Само песник од нерва зна да у језику нађе причу и „стајну тачку“ своје приче. Зна да причом развесели,  замисли, подстакне, да из „таме времена“ у своју причу утка легенду у којој је драматика прошлог. Уме мајсторски да допричи, да досмисли и двосмисли причање. 

Прича Димитријевић:“У давна времена између Параћина и Ћуприје простирало с велико Змичко језеро. У њему беше змијурина  -  аждаја, бели јој лук у очи, камење у уста и станумерка под реп.

На брду изнад језера стајало је село, чији мештани беху жељни и жедни воде и поред толиког језера. Зато село прозваше – Желиводе...“

У давна времена неки други „писац“ је догађај оставио у наслеђе, данашњи писац Димитријевић у њој налази упориште за своје казивања. Казивања „за памтивек“. Име  места је као  клупко, у њему је прича о настанку места. Писац пише: „ Имена његових села су уједно и његова историја. Паметарница...“   Близак је, у понеким причама, овај писац Бранку В. Радичевићу. Из истог су тла, знају да чују и препознају. Бранко у својим „Сујеверицама и друге речи“, Мирослав у циклусу прича  „Нема правца без Моравца“ су исписали химну људима, животу, земљи,  језику причи. У причи „Карактерни земљопис“ отвара се прича без краја.

 „Да, да. Постоји  карактерни земљопис. Није званично признат, нити се проучава у школама, али постоји од када су људи на земљи. Преко њега ћеш најбрже и најбоље да упознаш народну нарав или карактерологију. Добре и лоше стране народа... И сад настави сам. Сети се и других особина народних и људских. И за сваку ћеш наћи одговарајући топоним, хидроним, ороним... Србска географска карта је уједно и огледало душе народне. Боље ти не треба. Увери се сам“.

Писац одвија свитак клупка и исписује своју причу. Он познаје своје поднебље, менталитет људи и ово (наше) време, уме да  уђе у „тамни вилајет“ прошлог,   успева да својим причама да аутентичну боју и снажне животне пулсације. Уме да уочи,  да у причу и симболику преточи људска батргања и муку појединца, посебно оног што је усамљен пред ломовима друштвених промена. У његовим причама се, како сам писац каже, и причом потврђује „види дух Мораваца, искуство, ведрина, бодрост... Али и лукавост, придворност, па и лицемерје.“ Уверљиве и животописне, оне поседују ознаке времена, поднебља и менталитета.  Овај писац „Моравске Србије“  у циклусу „Хришћанске легенде из Моравске Србије“**** ће се представити као врстан мајстор обликовања  приче. Теме  су називи места, а називи су монограм садржаја. Назив је наслов приче чију фабулу писац оплемењује духом хришћанства. Самим тим ове легенде стичу семантичку просторност која успостваља везу земаљског и небеског. Називи места прича: Богава, Мали и Велики Поповић; Сладаја, Златово и Милива; Равна Река; Стењевац; Ломница; Трућевац, Поповњак;  Бачина; Обреж; Крчин, Пољна.... су једноречне песме у које  су сумирале време и судбине. Речи – књиге под чијим кровом се одвија прича. Песник Зоран Милић је топониме користио  као стихове, писац Мирослав Димитријевић одвија свитак и предочава  нам слојевите приче.  У њима  је  Свемилостиви, попови, Стеван Високи, Свети Сава, Краљевић Марко, Душан Силни и народ...

Како читати приче Мирослава Димитријевића? Причу по причу. Да њихов дах читаочев прихвати, да читалац осети атмосферу и дух приче. Да уђе у ову књигу као у цркву и чује из ње бруј минулог оног што ове приче носе. Њима не требају критичарске оцене, оне су понад свих оцена, поготову „Хришћанске легенде и Моравске Србије“

Оне потврђују да је Димитријевић, полиграф који се успешно остварио у више жанрова, врстан  причалац, и да му у књижевности српског језика припада високо и трајно место.

( Одломак из дужег рада)

____________

*Мирослав Димитријевић (1950, Рашевица), књижевник, публициста, новинар, есејиста, историограф, књижевни критичар, антологичар, сакупљач народних умотворина, организатор књижевног живота, уредник. Објавио је седамдесетседам књига и девет дела  у електронском медијима: песама прича, романа, монодрама , сатире, монографија, антрпогеографских и историјских студија, есеја, беседа, антологија и песама за децу....

Превођен је на више језика. Добитник је бројних награда и признања.

**

Поред М. Д. угледни писци  Средњег Поморавља су:
Светлана Арсић, Јелена Димитријевић, Љиљана Крстић Мокрицки  (Параћин), Бајо Џаковић, Слободан Жикић, Живорад Ђорђевић, Борислав Радосављевић ( Јагодина),)...

***

У њој, критици је важан етички моменат и зато стално цитирамо Боалоа који каже:,,Да би неко био критичар, пре свега мора бити поштен човек“. У овоме ми видимо научно-уметничко поштење којем је наравно потребно и друго поштење.

***

„... Народ Мoраве је матица српства и чини скоро 70 одсто данашњљег становништва Србије, али га, нажалост, врло перфидно и перманентно  заобилазе у историји, језику, књижевности, митологији... А изрека каже: „Без Моравца нема правца“. Морава је планетарни феномен , као и њени Моравци, који су стварали савремену цивилизацију почев од Лепенског вира и најразвијеније винчансек култруре у Старом свету – па све до данас , утицали и мењали токове и европске и светске историје..“  (М. Димитријевић)

Он је писац који уме да се сети

****

М. Димитријевић: Наши стари умотворци, поред генијалних дела, ипак су најмање посветили пажњу легендама о настанку имена својих села и места Србије. Томе сам се чудио, а поготову Вуку Караџићу, који готово и да нема сакупљених легенди о настанку назива и имена села. А то је једна посебна књижевно-литерарна географија, која заслужује пуну пажњу. Неке легенде које сам чуо, доста су "испразне", сувопарне, без духа и душе. А посебно сам остао разочаран тиме што скоро  99 процената тих легенди које сам слушао или читао, немају православни и хришћански дух и садржај у себи. Зато сам одлучио да саставим и потомству оставим "Хришћанске легенде из Моравске Србије". На неким приредбама у селима Мораве већ сам чуо да се те новосмишљене хришћанске легенде користе, односно да полако улазе у народ. А то ми је највећа награда.

Две песме и неколико фотографија из "Архива" / Зоран М- Мандић

 

Мирко, Шоле и Душан Стојковић

САЊАО САМ МОРЕ

Сањао сам море

Нисам се окупао у њему

Сећање ме је заболело на обали

Слушао сам певушење таласа о мом

Првом купању у плићаку

На дну мајчиног страха да се не

Утопим пре матуре

За осамнести рођендан добио сам

Белог крилатог коња на коме јашем и

Сањам море

Матуру страха моје брижне мајка

Бол који сећање буди у дављенику

Снова

Из једног ресторана у Младеновцу (2011)

КАДА УМРЕМ

Када умрем

Смрт да ме не изда

Црну торбу нек однесу

Не, другачије

Опасно је отворити

Врата на почетку

Да се различитости не би

Разбежале

На тајном мест нека ме

Сахране

Да не занју када

Храним своје јадно

Срце

Мене живог има најмање

Ниједан отворен пут

Није у мени тражио

Ушће

Само пустиња бејах

Унутра

Само појило за животињу

Само жедни радознали

Бедници које нисам пуштао

Унутра

Иза великих закључаних

Врата свака је моја

Песма

У библиотеци смрти

Објављенa

Ђорђе Николић и Г-7, Младеновац, исто (из албума Зорана М. Мандића)

Rakijada 2009.

НЕШТО / Радивој Шајтинац

НЕШТО

Нешто у близини кисне

Нешто у даљини омета сивило

Овако на самом почетку

Док стојећи тек призивам текст

Осећам рој мушица,

Досадни бруј неодређених заменица

Лепак  у лошим преводима

Класичне поезије,тесто,пудинг

Накисело пиће  све у надевеним

Стиховима

Где ничег спољњег нема

Све закрпљено

Силиконском онтологијом и зачињеним

Цитатима  у  пишкотама-огледалима

Буквалношћу првог значења

Једнакошћу термина без  отпора

Поразним прозним порезом

На расплодну неизвесност метафоре

Природни мраз и  врели синоними

Граматички домет чисте реченице

Бљутава микроталасна приученост

Још не говори

Ником,ништа,никако

Ни неком ,нешто ,онако

Снови Светислава Божића

ПОЗНАТОГ српског композитора Светислава Божића у два дана очекују три премијере његових дела. У извођењу мешовитог хора РТС-а и диригента Олге Милићевић, у Коларчевој задужбини (вечерас у 20 часова), биће одржана премијера Божићевих композиција "Чета" и "Литургија Св. Јована Златоустог". Дан касније, на сцени Народног позоришта, биће изведена опера "Меланхолични снови грофа Саве Владиславића".

- "Чета" је настала на стихове песме Петра Пајића и посвећена је патријарху Павлу - објашњава Божић за "Новости".У својој опери, посвећеној Владиславићу, рођеном Херцеговцу, коме је титулу грофа доделила Катарина Велика, познати српски композитор користио је текстове и стихове Дучића, Настасијевића, Црњанског и Медаковића.А ко све долази у "Савине меланхоличне снове"?

- Појављују се многи значајни ликови из наше прошлости, од Светог Симеона до Николе Тесле. То су наши људи који су били велики у својим пословима, одлично познавали дипломатију, али су волели своју државу и чували срце за свој родни крај - каже Божић.

Под диригентском палицом Ђорђа Павловића, и у режији Александра Николића, на сцени Народног позоришта појавиће се прваци Опере, Јадранка Јовановић, Сања Керкез, Иван Томашев и многи други.

Музички снови Светислава Божића | Култура | Novosti.rs

Што јужније - то тужније

Krvlju petla zavijaju kuću u crno!

KUČEVO - Da se naježiš...
Tri ukrštene sveće, malo sagorele, razbucane, raščupane i obezglavljene gumene lutke išarane nečim nalik krvlju, katanac i venčić od nekih travki. Nekoliko metara dalje s grane visi tikva, takođe umrljana tom crvenom tečnošću, izbušena na nekoliko mesta. Odmah pored protiče rečica, preko koje na svakih desetak metara ide po jedan improvizovani mostić. Na drveću fotografije ljudi, ukršteno nekoliko pritki, stočići na kojima su ostaci hrane.

Prizor nesvakidašnji, prilično jeziv, svojstven samo za jedan kraj u Srbiji - Vlašku krajinu. I onima koji ne veruju u natprirodno nije svejedno. Jednom rečju, vudu na srpski način. Meštani ne komentarišu, samo odmahuju glavom i sažaljevaju onog kome je vradžbina namenjena. Nisu iznenađeni što se te nedelje toliko toga našlo u blizini pećine Duboka, poznatoj po tome da tu rusalje padaju u trans, a dan pre toga slavilo se 40 velikomučenika, praznik u narodu poznat kao Mladenci. Kažu, najviše vradžbina baca se na velikog sveca!

Zaključavanje muškosti

Kuće u kojima žive oni za koje se priča da su crni magovi i koji rade za one koji nekom žele da nanesu zlo zaobilaze se u širokom luku. Dolazi samo klijentela s namerom na nekog „zaključa“. Njima se niko ne zamera jer gledali su zdrave kako preko noći kopne, žalili su im se mladi muškarci da im je naprasno muškost zakazala... Uglavnom „rade“ noću - na grobljima, raskrsnicama i sličnim mestima.

Treba im samo beleg, grobljanska zemlja, krv obezglavljenog petla za koju kažu da kuću  može da zavije u crno. Za to postoji samo jedan lek. Naime, crnu vlašku magiju, koja se smatra jednom od najjačih na svetu, skida isključivo bela magija. U istim tim selima u kojima žive i rade majstori crne magije ordiniraju i proročice koje otključavaju, leče od medicini nepoznatih bolesti, posipaju životni put srećom i blagostanjem. Jedna od njih je Slobodanka Makuljević iz sela Neresnica nadomak Kučeva. Kaže da je dar da pomaže ljudima nasledila od majke, a ne plaši se ni boga ni zakona.

- Nikog ne varam, nikom zlo ne nanosim. Pomoć ne naplaćujem. Onaj ko vam kaže cenu, od njega bežite, taj je prevarant. Ne kažem, ljudi me počaste, koliko ko može, ali ja od toga ne živim, bavimo se poljoprivredom. Dolaze mi ljudi sa svih strana, pa i iz inostranstva - priča Slobodanka dok prelazi s reči na dela. Ispred nje tegla s vodom, nož, so, bosiljak, tamjan, med, maslačak i bela muška majica.

Pripada čoveku koji je od nje tražio pomoć da ga, nakon što je oslepeo, ne napusti porodica. Dok malim nožićem „seče“ vodu, na vlaškom nešto govori, razume se tek poneka reč. Pominje reku Jordan, Isusa Hrista i još neke svece... Skraćena verzija ovog bajanja traje dobrih pola sata. Dok se moli za blagostanje i sreću izvesnog Z. P., deluje kao da joj se spava i počinje da zeva sve češće. Molimo je da nam prevede bar deo onog što je izgovorila.

Svilen konac

- Ako je nešto došlo od Boga, šaljem ga u crnu goru, gde ničeg nema i gde niko ne živi. A ako je „nabačeno“ od čoveka, šaljem ga da se niz svilen konac vrati tamo odakle je došlo, a ako su vrata zaključana, da razbije bravu. A taj posle nek se pita zašto mu se vratilo što je drugom poslao - objašnjava put skidanja prokletstva.
Dok nas ispraća, kaže da su nam vrata uvek otvorena, zlu ne trebalo. Ipak, moli i da se ne ljutimo ako nekog bude odbila jer ima ljudi kojima ne može ni da pomogne i da proriče iz samo njoj znanih razloga.

Naš vodič iz agencije „Pozitiv“ Slobodan Stokić, koji već neko vreme organizuje ture upoznavanja misterija vlaške magije i homoljskih bogatstava, kaže da je Slobodanka jedna od malobrojnih koja ne krije čime se bavi. Ostali se uglavnom plaše, naročito crni magovi, jer je bilo i hapšenja. Vodi nas u novu avanturu, u dve pećine u kojima je se priroda potrudila da napravi nešto što je, kao i sve u ovom kraju, natprirodno.

Dar prirode

Prva je Ravništarka u kojoj se za pećinski nakit pobrinuo se potok Ponorac, koji je izvajao Šarca i buzdovan Marka Kraljevića, ali i lepu Ravništarku i mnoštvo nestalih Ravništaraca, koji su i simboli ove pećine, a za koje se vezuje i legenda o njenom nastanku.

Baš kao i što je ceo ovaj kraj obavijen velom mistike, kruži i priča da je nekad davno baš tu nestala najlepša devojka iz sela, a da je svaki meštanin koji je krenuo da je traži takođe nestao bez traga. Nekoliko kilometara dalje nalazi se Ceremošnja, koja je po bogatstvu nakita jedna od najlepših pećina u Srbiji. Poznata je po velikim dvoranama koje krasi raznovrstan pećinski nakit. I ona krije priče, legende, likove koji se godinama nadograđuju.

Organsko
NIŠTA BEZ KAČAMAKA

Za one koji nisu spremni da kod vračara idu po afrodizijake i ozdravljenje, tu su specijaliteti u seoskim domaćinstvima homoljskog kraja. U porodici Milošević u selu Ravnište tvrde da je sve čime služe goste organskog porekla, bez pesticida - od tvrdog vlaškog sira, preko neizbežnog kačamaka, meda, vrganja, domaće rakije, prirodnog soka.
- Za sve što uzgajamo koristimo isključivo prirodno đubrivo. Istina, nemamo sertifikat jer košta 7.000 evra, ali stojimo iza svega što iznesemo na trpezu - pričaju u ovom domaćinstvu....
     _______ Видети више: извор: Блиц : "Мистерија влашке магије": Мистерија влашке магије