Таква једна приватна радња за бомбоне који се праве ручно, као и у време када је основана (1936), била је у Београду, и током три деценије, док сам ту чешће навраћао (по повратку са посла), или рано изјутра, свраћајући у бурегџиницу; први пут и можда једини фотографисао сам је у време, када су делови "Портала" почели да вртоглаво расту (до тринаестак милиона прегледа). Но, ни једном нисам тамо редовније свраћао да купујем свилене бонбоне, јер ми баш и нисмо живели, као остали свет. Чак би се могло рећи да смо преживљавали, не само због санкција, него напросто и зато што смо живели у једном ауторитарном систему, у коме су биле као извршене некакве косметичке демократске промене. Више сам пута свраћао у ону пекару или бурегџиницу у близини; или у онај ресторан у подруму прекопута, где има зидни мурал Гаврила Принципа, који упозорава наше старе познате душмане на неке ствари...
А онда су у ту улицу нахрупили ....неки туђи, непознати људи, тзв. "мигранти"... Неки су их, дочекивали, у пропагандне сврхе, са речима добродошлице (серешови експоненти)... и то се поклопило са временом када сам отишао у пензију и почео да заобилазим ту улицу и "Бомбонџију". Ко зна одакле све пристигли, ко зна све са каквим намерама, мигранти су полако почели да преузимају тај део града;било их је на улицама, свуда, стално су надолазили...
Пар пута су ми ноћу обили југо, поузимали из гепека пратећи прибор;а једне ноћи су скинули и волан;оставивши "за успоменеу" један пајсер на седишту за возача и власника тога аута. Пријавио сам полицији случај, не вреди да причам како су реаговали... Они су можда тада били обавештенији од мене и знали су оно што ће се временом откривати...
* *
Немам ја ништа против миграната; виђао сам их и у Немачкој, Шведској последњих година - али тамо су били другачији...
Поготову немам ништа против сиромашних људи, ма одакле били, сањара, који имају право на своје снове, али нека не сањају на свој начин у нашој земљи. Јер на нас, земљу Србију, на коју је ударила најмоћнија војна армада света,Србија је брзо сиромашила те 1999, и година које су потом уследиле као најава блиске пропасти света, ми нисмо били криви ни тим мигрантима, ни многима другима који су се скривали иза миграната...И савршеног лицемерја белог и грамзивог света...
Немам ништа ни против суседа. У Београду много више има оних чије је порекло везано за бивше југословенске републике, него самих Срба из Србије, или Срба из Хрватске, Босне и Херцеговине, јер Београдом су владали деценијама - други, а не Срби.
Дакле, и ми имамо право на своје снове, као и други; неки су сањали своју пекарску радњу у том делу града, неки књижару; неки кафаницу; али нигде није - чинило се био дужи пут - до остварења и тих снова, као ту.
Она кафана где су навраћали Принципови другови, кад су долазили у Београд, из Босне и Херцеговине, или других српских покрајина, која је била у близини, кад се мало пође узбрдо од оног малог пијаца који је потопила Сава, таворио је своје последње дане под другим називом...
* *
Кад је преминула Ш., отишли смо на село.
Тамо смо (док је био жив и покојни Михаило) проводили најтоплије делове године..
.
Мишљеновац је имао морске дубине изнад, и све чешће сам падао у најдубље вирове према том небу и легендама по којима су наши пређи живели...
................
Да бих се заустивао на једном брду. Нашем брду. Делу мираза наше мајке и баба...
...
Али, ту морам да прекинем ову причу о "Бонбонџији", јер... Можда ћу је наставити неки други пут?...
