УМЕЋЕ ПРИЧА/ЊА ИЗ ЖИВОТА И ПРЕДАЊА / Мирослав Тодоровић

Завештајна прича/нка живота и  предања

Мирослав Димитријевић: (Изабрана дела)  Кратке приче о дуговечном, Удружење свесловенске учености, Београд, 2015.

Писац полиграф Мирослав Димитријевић* деценијама живи и ствара изван центра.  Својеврсни је центар  који је књижевним радом допринео да на књижевној мапи Поморавље има видно место, а он  писац  за кога се с правом може рећи:  Завичајан и значајан. „Писац дугује свом завичају“, каже Андрић. Михиз је казао да „Завичај дугује свом писцу“.  Битан писац Средњег Поморавља**  је родну Рашевицу вазнео у духовне сфере српске културе. Рашевица се тако нашла у сазвежђу места која су позната по писцима. Борино Врање, Драинчева Топлица, Коњовићев Сомбор, Толстојева Јасна Пољана, Џојсов Даблин, Сервантесова Манча...  и Рашевица су се умрежили Речју. Тиме се потврђује Борхесова мисао да сви писци света пишу једну књигу. У тој свекњизи  су и дела Мирослава  из Рашевице. 

М. Димитријевић

Из импозантног, и разнородног, опуса (седамдесет седам књига  и девет дела у електронском облику Димитријевић је  обелоданио Изабрана дела. Она садрже књиге: Срећан крај, песме, први том, Отац дресира земљотрес, песме, други том; Романи –трилогија 1; Романи - трилогија, 2; Кукурекох – афоризми и епиграми, Драмско стваралаштво и Духовно беседе; Кратке приче о дуговечном (Изабране и нове приче).

 О пишчевом делу  2014. је  штампана књига „Мирослављево књижевно јеванђеље“ (Удружење књижевника Србије, Књижевна заједница Поморавског округа, Српска духовна академија). Она садржи бројне приказе, огледе, мале студије које високо вреднују Димитријевићево стваралаштво. „Њему припада врло значајно место“ (Бранислав Петровић), он је врло „значајан српски песник“, су реченице које су већма критичари и песници  истицали. Срба Игњатовић, с правом, пише да је Димитријевић “апсолутно аутентичан песник, непојамне лакоће певања“. И више од тога, он је аутентичан  афористичар, беседник и  причалац.

 (Изабрана дела овог писца  су позив поштеним  критичарима*** да их студиозније читају,  тумаче и вреднују... Само потпунија рецепција може потврдити да овом писцу,  у књижевности српског језика,  припада високо и трајно место )

Као  мајстора приповедача га репрезентују    „Кратке приче о дуговечном“.

 Смештене су  у духовно-историјски контекст српског приповедања што сеже до корена древних предања.  Преко легенди = предања  минулих времена, стигао је до овог и наративном  разноврсношћу тематско-мотивских садржаја показао сличности и разлике  унутар епоха...

Приче су окупљење у циклусе: Најкраће, Слатки рулет, Нема правца без Моравца, Хришћанске легенде из моравске Србије  (Саставио и потомству оставио Мирослав Димитријевић), Можеш ли да опипаш своје мисли. Речник мање познатих речи казује да и речи са људима нестају, кратка библиографија Мирослава Димитријевића реферише колико је овај стваралац свестран, а опус обиман.

Димитријевићеве приче су разуђене, неке су настале  на трагу предања, чутог, доживљеног. У њима се находи и ехо  из ризнице народних  прича,  религије и њене филозофије.   Оне плене бојом и духовном атмосфером. Рељефна и слојевита су слика „моравске Србије“ која памти и заводи особеном лепотом прича/ња, пишчевом вештином да причалачким дахом оживи минуло, да садање преточи у занимљиво штиво. На делу је умеће  причања и моћ приче да  свог писца представи као вишеструког мајстора. У причама се срећно укрштају   и исказују различита знања и технике причања.

 Дозивају се у појединим причама најбољи српски писци реалисти, поготову када је јунак његове приче њива – земља.

У првом кругу „Најкраће“ Димитријевић је „сјај и одсјај“ речи, он је свештеник и монах, зениста чије казивање кореспондира с искуством и животом у исти мах. Духовни дискурс  са метафизичким оквирима обезбеђује  пуноћу која уверљиво указује на природу нарације.

Оне „Најкраће“ имају универзалну вредност што садржајем и поентом указују на пишчево промишљање земаљског и небеског, материјалног и духовног. О томе и прича („Дар“) о песнику као божјем изабранику. И изасланику.  Свакако да је у овој причи  уткано и његово лично осећање и промишљање значаја песника, тог „ретког госта на земљи“ (Ф. Сологуб).

Други круг прича именован као  „Слатки рулет“  доноси теме посебног кова, препознатљиве по ознакама  традиције  моравског (Средњег Поморавља) народа.

У овим причама („Хармоникаш“, „Пољак“, „Пренос њиве“, „Губер“, „Воћњак“) долази до изражаја пишчево  умеће да причу претвори у метафору  тла, да је на свој начин митологизује. У причама су присутна  човекова судбинска веза са земљом. Отуда: „Умро је за оно што је највише волео. За њиву. Тај ти је волео њиву као ћерку јединицу. А и њива му беше јединица...“ Јер,  њива је живот, то овај писац зна и уме снагом свог причалачког дара да каже. Да стварност преточи у својеврсну фантазмагорију, да животни доживљај  уверљиво исприча  и укаже на време сиромаштва и довијања да се  немање не види („Радио Ниш“).   С истанчаним осећањем за хумор, онај што  живот ствара, писац успева  да на једној страници  саопшти истине свог, моравског,  тла, да у њој нађе основу за  своју причалачку филозофију.  Кратка прича садржајно крцата. Сумирала  животе и судбине.  „Кратка прича може да се преприча дугачком причом, приповетком. И обратно“, записао је Бранко В. Радичевић у поводу својих кратких прича. Димитријеић је дугачке приче  испричао кратко. Оне подстичу читаоца да их доприча, и домисли.

У циклусу „Нема правца без Моравца“ су приче  о топонимији. Топономастикон је за Димитријевића ризница духа који памти и у чијим се дубинама налази историја народа. То су приче – песме језика, оног што је меморија. (Језик је меморија која не зна да је меморија. Фуко). „ Језик боље памти и од најмудрије главе“ је мисао којом писац завршава  причу „Несрећни Срећковац.“  Само песник од нерва зна да у језику нађе причу и „стајну тачку“ своје приче. Зна да причом развесели,  замисли, подстакне, да из „таме времена“ у своју причу утка легенду у којој је драматика прошлог. Уме мајсторски да допричи, да досмисли и двосмисли причање. 

Прича Димитријевић:“У давна времена између Параћина и Ћуприје простирало с велико Змичко језеро. У њему беше змијурина  -  аждаја, бели јој лук у очи, камење у уста и станумерка под реп.

На брду изнад језера стајало је село, чији мештани беху жељни и жедни воде и поред толиког језера. Зато село прозваше – Желиводе...“

У давна времена неки други „писац“ је догађај оставио у наслеђе, данашњи писац Димитријевић у њој налази упориште за своје казивања. Казивања „за памтивек“. Име  места је као  клупко, у њему је прича о настанку места. Писац пише: „ Имена његових села су уједно и његова историја. Паметарница...“   Близак је, у понеким причама, овај писац Бранку В. Радичевићу. Из истог су тла, знају да чују и препознају. Бранко у својим „Сујеверицама и друге речи“, Мирослав у циклусу прича  „Нема правца без Моравца“ су исписали химну људима, животу, земљи,  језику причи. У причи „Карактерни земљопис“ отвара се прича без краја.

 „Да, да. Постоји  карактерни земљопис. Није званично признат, нити се проучава у школама, али постоји од када су људи на земљи. Преко њега ћеш најбрже и најбоље да упознаш народну нарав или карактерологију. Добре и лоше стране народа... И сад настави сам. Сети се и других особина народних и људских. И за сваку ћеш наћи одговарајући топоним, хидроним, ороним... Србска географска карта је уједно и огледало душе народне. Боље ти не треба. Увери се сам“.

Писац одвија свитак клупка и исписује своју причу. Он познаје своје поднебље, менталитет људи и ово (наше) време, уме да  уђе у „тамни вилајет“ прошлог,   успева да својим причама да аутентичну боју и снажне животне пулсације. Уме да уочи,  да у причу и симболику преточи људска батргања и муку појединца, посебно оног што је усамљен пред ломовима друштвених промена. У његовим причама се, како сам писац каже, и причом потврђује „види дух Мораваца, искуство, ведрина, бодрост... Али и лукавост, придворност, па и лицемерје.“ Уверљиве и животописне, оне поседују ознаке времена, поднебља и менталитета.  Овај писац „Моравске Србије“  у циклусу „Хришћанске легенде из Моравске Србије“**** ће се представити као врстан мајстор обликовања  приче. Теме  су називи места, а називи су монограм садржаја. Назив је наслов приче чију фабулу писац оплемењује духом хришћанства. Самим тим ове легенде стичу семантичку просторност која успостваља везу земаљског и небеског. Називи места прича: Богава, Мали и Велики Поповић; Сладаја, Златово и Милива; Равна Река; Стењевац; Ломница; Трућевац, Поповњак;  Бачина; Обреж; Крчин, Пољна.... су једноречне песме у које  су сумирале време и судбине. Речи – књиге под чијим кровом се одвија прича. Песник Зоран Милић је топониме користио  као стихове, писац Мирослав Димитријевић одвија свитак и предочава  нам слојевите приче.  У њима  је  Свемилостиви, попови, Стеван Високи, Свети Сава, Краљевић Марко, Душан Силни и народ...

Како читати приче Мирослава Димитријевића? Причу по причу. Да њихов дах читаочев прихвати, да читалац осети атмосферу и дух приче. Да уђе у ову књигу као у цркву и чује из ње бруј минулог оног што ове приче носе. Њима не требају критичарске оцене, оне су понад свих оцена, поготову „Хришћанске легенде и Моравске Србије“

Оне потврђују да је Димитријевић, полиграф који се успешно остварио у више жанрова, врстан  причалац, и да му у књижевности српског језика припада високо и трајно место.

( Одломак из дужег рада)

____________

*Мирослав Димитријевић (1950, Рашевица), књижевник, публициста, новинар, есејиста, историограф, књижевни критичар, антологичар, сакупљач народних умотворина, организатор књижевног живота, уредник. Објавио је седамдесетседам књига и девет дела  у електронском медијима: песама прича, романа, монодрама , сатире, монографија, антрпогеографских и историјских студија, есеја, беседа, антологија и песама за децу....

Превођен је на више језика. Добитник је бројних награда и признања.

**

Поред М. Д. угледни писци  Средњег Поморавља су:
Светлана Арсић, Јелена Димитријевић, Љиљана Крстић Мокрицки  (Параћин), Бајо Џаковић, Слободан Жикић, Живорад Ђорђевић, Борислав Радосављевић ( Јагодина),)...

***

У њој, критици је важан етички моменат и зато стално цитирамо Боалоа који каже:,,Да би неко био критичар, пре свега мора бити поштен човек“. У овоме ми видимо научно-уметничко поштење којем је наравно потребно и друго поштење.

***

„... Народ Мoраве је матица српства и чини скоро 70 одсто данашњљег становништва Србије, али га, нажалост, врло перфидно и перманентно  заобилазе у историји, језику, књижевности, митологији... А изрека каже: „Без Моравца нема правца“. Морава је планетарни феномен , као и њени Моравци, који су стварали савремену цивилизацију почев од Лепенског вира и најразвијеније винчансек култруре у Старом свету – па све до данас , утицали и мењали токове и европске и светске историје..“  (М. Димитријевић)

Он је писац који уме да се сети

****

М. Димитријевић: Наши стари умотворци, поред генијалних дела, ипак су најмање посветили пажњу легендама о настанку имена својих села и места Србије. Томе сам се чудио, а поготову Вуку Караџићу, који готово и да нема сакупљених легенди о настанку назива и имена села. А то је једна посебна књижевно-литерарна географија, која заслужује пуну пажњу. Неке легенде које сам чуо, доста су "испразне", сувопарне, без духа и душе. А посебно сам остао разочаран тиме што скоро  99 процената тих легенди које сам слушао или читао, немају православни и хришћански дух и садржај у себи. Зато сам одлучио да саставим и потомству оставим "Хришћанске легенде из Моравске Србије". На неким приредбама у селима Мораве већ сам чуо да се те новосмишљене хришћанске легенде користе, односно да полако улазе у народ. А то ми је највећа награда.