Четири песме / Зорица Јанакова

Пред родном кућом

Не бих знала не бих дала

Теби, небо, да си тако плаво

Да си плаво, чедо моје

Гргураво

У клепету голог грања

Усред зиме и у тузи

Ни видици да су тако чисти

Изнад крова родног

И јаблања

Звоњу смеха а ни сузи

Не бих дала не бих знала

Да ту нисам постојала

Игде била, ишта и чинила

Само клекла пред тим прагом

У недељно бело подне

Тихо клекла, муком сунцу и изрекла

Да изброји на том прагу златне трачке

Стопалаца оних босих

Давне значке

Нетрагом нам отшуњале по небеској модрој роси

Не бих знала не бих дала

Теби, небо

У барици што се модриш

И у хладу старог дуда

Бљескајући да нас јатиш

Одасвуда

Праском зорја, ти да искриш плаво

Чедо моје гргураво.

 

Та моја љубав

По дану плетиља смерна и преља

Похотна у тами

Кад год је разбудим

У поноћ знојну

Мук

Бескрај црни у помрчини

Свуноћ свитала у двору недеља

Она једра

Мека ко тек увезана бакина кудеља

Цврчало на жару грање

Она широка

Податна ко покисло од јуче орање

Редак стручак

У оплићалој земној бразди.

Та моја љубав.

Завичајна

У теби има мрака

У који бих

Са светлећег свог чардака

Невиђене има топлине

И зиме

Истинске оне зиме

Некушане твоје доброте

Док и блата нам

За ноката

Као да тек смо

Из роднога сокака

И тек из опанака

А било нас је било

Гологузе

Дедино гребало нас крило

Под ајатом кокодакало

Тек испиљено

Низ калдрму скакало

Из штале мукало и из тора

На ливаду

Све нас дозивала зора

И било нас је било

Софра цела

Одонда себе је изјела

Свекрозрећег овог мрака

Неонског нам

Сумрака.

Сељанчице дојке

Како показаше се, стидне

Зажарене у спарини

Невелике нежне

Две ломне две беле, преплашене

Козице на стрмини

Као зачуђене детиње зене

Леђа јој, роде, витка нестарећа

Изникла о појасу ко врба из воде

Рамена, аман, као млеко

За у топли длан свако нежно таман

Могли би далеко ти ати

Над мотиком у грудњаку сапети

Док никоја љубљаху их уста

Мрзли сокак и блатишта пуста

Низ њене руке са шакама о вимену

Многа су лета трпњом горела

Низ образ јој кишило, мраз уткивао шаре

Док је на дрвљанику дрва цепала

Сред огња дана огањ вијала

За децу о распусту сјаћену

Гибаницу свијала.