УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 11. јануар 2014.

Четири песме / Зорица Јанакова



Пред родном кућом


Не бих знала не бих дала
Теби, небо, да си тако плаво
Да си плаво, чедо моје
Гргураво

У клепету голог грања
Усред зиме и у тузи

Ни видици да су тако чисти
Изнад крова родног
И јаблања
Звоњу смеха а ни сузи

Не бих дала не бих знала

Да ту нисам постојала
Игде била, ишта и чинила

Само клекла пред тим прагом
У недељно бело подне

Тихо клекла, муком сунцу и изрекла

Да изброји на том прагу златне трачке
Стопалаца оних босих
Давне значке
Нетрагом нам отшуњале по небеској модрој роси

Не бих знала не бих дала
Теби, небо

У барици што се модриш
И у хладу старог дуда
Бљескајући да нас јатиш
Одасвуда

Праском зорја, ти да искриш плаво

Чедо моје гргураво.

 

Та моја љубав


По дану плетиља смерна и преља
Похотна у тами
Кад год је разбудим

У поноћ знојну
Мук
Бескрај црни у помрчини

Свуноћ свитала у двору недеља
Она једра
Мека ко тек увезана бакина кудеља

Цврчало на жару грање
Она широка
Податна ко покисло од јуче орање

Редак стручак
У оплићалој земној бразди.

Та моја љубав.




Завичајна


У теби има мрака
У који бих
Са светлећег свог чардака

Невиђене има топлине
И зиме
Истинске оне зиме

Некушане твоје доброте
Док и блата нам
За ноката

Као да тек смо
Из роднога сокака
И тек из опанака

А било нас је било
Гологузе
Дедино гребало нас крило

Под ајатом кокодакало
Тек испиљено
Низ калдрму скакало

Из штале мукало и из тора
На ливаду
Све нас дозивала зора

И било нас је било
Софра цела
Одонда себе је изјела

Свекрозрећег овог мрака
Неонског нам
Сумрака.

Сељанчице дојке



Како показаше се, стидне
Зажарене у спарини

Невелике нежне

Две ломне две беле, преплашене
Козице на стрмини

Као зачуђене детиње зене

Леђа јој, роде, витка нестарећа
Изникла о појасу ко врба из воде

Рамена, аман, као млеко
За у топли длан свако нежно таман

Могли би далеко ти ати
Над мотиком у грудњаку сапети

Док никоја љубљаху их уста
Мрзли сокак и блатишта пуста

Низ њене руке са шакама о вимену
Многа су лета трпњом горела

Низ образ јој кишило, мраз уткивао шаре

Док је на дрвљанику дрва цепала
Сред огња дана огањ вијала

За децу о распусту сјаћену

Гибаницу свијала.


Нема коментара:

Постави коментар