Иде мој отац певајући.../ Коли Ивањска

Као прасак светлости преломљен кроз капи потока негде на пропланку мог детињства гипки кораком младости у моје сећање долази мој отац.

Цело детињство ми озари спокој и сигурност којом краве пасу и повремено ме погледају својим крупним влажним очима. Све то би нарушено као трептај лептира што се играше по цветовима маслачака стапајући се са жутозелене ливадом. И зачух ослушкујући и јасно препознах негде у даљини у планини ехо гласа мога оца, певао је.

Одавно природа не пева, одавно не одзвањају сједињена гласови потока, зунзара и човека.

Ово моје сећање је младо, јасно и данас су једине ноте за мој скроман слух оне које је записао детињство - оне су моја симфонија.

Некада давно када си имао седам година и када су сви око тебе били старији, чинило ти се да си као уљез, само си слушао и посматрао. Дан је почињао буђењем, у природи, у пет или око осам, и трајао је до неког пландовања, а дете добије кратку паузу до поподневних послова. Из Топила као у амфитеатру поглед је досезао до вечности, оперваженој планинским видицима. И у том видику се смењивали кретање и повећавала сцена када су неки путници прилазили селу ивању. Распознавала сам оно што сам већ знала, ко иде, за колико ће стићи до Гробља, где ће проћи и куда се намерио. Све је као на траци, која тече у оба смера.

Но, има неко кога не видим, али сигурно знам да је он пре него изрони иза брестова, или уз живу ограду уз градину, или између леја поврћа оивичених цвећем, и кога чујем.

И чујем симфонију којом улази у моја чула, а оно је често различито, некад је само звиждање, свирање на листу багрема, па песма ... Да ли су то Три ливаде нигде лада нема, Сејдефу мајка буђаше, Расти, расти, моје зелени боре, Синоћ ми је ружа процветала, Или нека друга, знам - иде мој отац певајући ...

Види: http://groups.google.rs/group/ivanje/web?hl=sr