 |
| Предео Пек, Доњи Звижд |
Изводи
(Село Вуковић крај Пека)Потеси у атару:Јеленски гај. До Пека. Некад била шума у којој су боравили јелени. Сад су ту њиве с најплоднијом земљом.
Баре. Као свуда у печкој долини и овде је било доста бара. Данас их готово нигде нема. На њих подсећају само називи потеса.
Преко Пека. Предео на левој обали реке. Сада су тамо пашњаци, ливаде, топољари и врбаци.
Преко јаруге. Простор између Пека и јаруге за воденицу. Ту су њиве, пашњаци, баште и ливаде.
Пландиште, Планшће. Место где су некад чуване овце. Сад су ту плодне њиве.
Воденичко поље, Друму мори (пуд ка воденици).
Склад. На простору између два пута: ка воденици и ка Пеку. У раније време је ту била нека међа.
Арицар. Испод села, ка Пландишту. Нема објашњења за тај назив. [Стр. 230]
Виноградарско брдо, Ђула вињилор. Раније су ту били велики и лепи виногради.
Поењ. Значи пољане. Сада је ту обрадиво земљиште.
Ђукин поток, Огашу Ђуки. Назван по мушкарцу по имену Ђука, највероватније крајем XVIII и почетком XIX века.
Блож. Не зна се шта значи. Налази се између Ђукиног потока и снеготинског атара. Обрадиво земљиште.
Бунар. Пружа се од Бложа ка Снеготину. У неко раније време ту је морао да постоји бунар. Данас га нема.
Блатни поток. Огашу куј имала. Поток који тече од Туманског Црног врха и улива се у Туманску реку.
Фјаца. На влашком, значи присоје. Налази се на узвишењу са ког се пружа леп поглед на околину.То је шумски предео.
Збег. Сеоска утрина од вајкада. Назив из турског времена када се народ ту склањао од зулума.
Преко Српца. На међи са селом Српцима. Тамо су углавном шуме и пашњаци. Међу чини Српачки поток.
Ограда. Некад било ограђено земљиште, а значи исто што и заграда. Служило за испашу стоке у време пољских радова, кад су сви укућани у пољу.
Полошће. Вероватно потиче од речи полог. Раније су ту биле ливаде, а сада је шума.
Црни врх. На тромеђи између Вуковића, Снеготина и Љешнице. Некад се тамо вадио камен и довлачио за градњу кућа (кречњак). Шумски предео.
Широка падина, Пађина ларга. Налази се испод Црног врха. Тамо су углавном шуме.
Преко Љешнице. Предео поред Љешничке реке, која представља међу између Вуковића и Љешнице.
Кулме. Значи Диван.
Развој. Место где се раздвајају атари.
Мешавина Влаха и Срба Досељенике су сачињавали Власи и Срби, с тим што је Влаха, судећи по именима људи у тефтеру арачком из 1831. године, било више. Највише је, пак, било библијских имена, која су узимали и једни и други, као Петар, Јова, Адам, Илија, Михаило, Ђорђе, Тома Лазар, Никола, Марко, Митар. [Стр. 231] Затим долазе: Марјан, Паун, Траило, Новак, Јон, Пау, Страин, имена из влашке номенклатуре. Иза њих, по броју су српска имена: Живан, Станоје, Милан, Милош, Богица, Нешко, Спасоје, Благоје, Недељко.
У којем су бројчаном односу били овде Срби и Власи тешко је данас поуздано рећи. Да су Власи били у већини говори и чињеница да су Срби временом прихватили њихов језик и обичаје, што се догађало у свим селима са већинским влашким живљем. Чак и у Турији, Раковој Бари, Српцима, Мустапићу, Раденки и Љешници, где су постојали јаки српски родови, готово изједначени по броју с Власима, дошло је до потпуног повлашћивања. Заправо, тај принцип већине деловао је на целом простору североисточне Србије, па су истовремено Власи посрбљавани гдегод су Срби били у већини. Разлика је само у томе што су Власи, тежећи ка груписању, стварали јаче заједнице, па су се ређе издвајали у мање групе и насељавали у селима са чисто српским становништвом. Но, гдегод је до таквог насељавања дошло они су србизовани, као у Мишљеновцу, Миљевићу, Зеленику, Средњеву, Макцима, М. Бресници…
Чињеница да је добар део данашњих Влаха у североисточној Србији познатог српског порекла, о чему постоји и обимна научна грађа (истражено је порекло становништва највећег броја села још после Првог светског рата, а међу неистраженим крајевима је, на жалост, долина Пека) недвосмислено говори да Власи у Србији не могу бити Румуни. Тим пре што је влашко становништво, досељено овде са простора данашње Румуније, било такође добрим делом српског порекла, о чему постоје многи подаци. Типичан пример наводи Тихомир Р. Ђорђевић у својој књизи „Кроз наше Румуне“. Он каже да су житељи влашког села Подгорца у Источној Србији српског порекла. Бежећи из Србије од Турака, вели он, стигли су Малу Влашку, а онда су отишли чак у Ердељске планине, па се опет враћали и поново бежали. У том лутању мешали су се с Румунима и примили од њих језик и обичаје, па се као Власи најзад вратили у Србију.
Сличан пример наводи Миливоје Башић, школски надзорник с краја XIX века, који каже да су му Власи у многим селима говорили, и то и Царани и Унгурјани, да су пореклом са Косова, да су у старо доба били Срби, да су отишли у Угарску где су се порумунили и отуда као Румуни вратили.[др Јован Ђокић, Кроз насеља североисточне Србије, Баната и суседних области, Београд, 1934] На велико повлашивање Срба у Румунији указивале су и Банатске новине 1842. године. Оне су упозоравале на случај 39 црногорских села између Лугоша и Карансебеша, која су се тада већ сва била повлашила, тако да нико више у њима српски није говорио осим неких стараца, а и они сасвим слабо.
Ако те повлашене Србе у Румунији, од којих су се многи вратили у земљу својих дедова, придодамо Србима повлашеним на тлу Србије, онда приче о Власима као Румунима, протуране све чешће и агресивније, немају никаквог смисла. Уосталом, да је међу Власима било Румуна у иоле већем броју, онда би данашњи влашки живаљ бар нешто знао о румунским јунацима и бојевима. А он, нити је о томе знао нешто у прошлом веку, нити сада зна. Његови јунаци су били и остали: Марко Краљевић, Милош Обилић, кнез Лазар, цар Душан, Карађорђе, односно јунаци из српске традиције. Усто, сви Власи имају крсне славе, које Румуни немају.
Што се Вуковића тиче, ми нажалост нисмо у стању да се позовемо ни на каква ранија истраживања, јер их није било. Старији људи, који су памтили своје дедове, рођене почетком XIX века и од њих слушали одакле су им преци дошли и шта су били, помрли су између 1920. и 1940. године, а да нико није забележио њихова казивања. У међувремену су њихове приче ишчилеле из сећања наследника, па данас у селу има мало људи који нешто знају о пореклу и месту из којег су им преци стигли.
Два века на садашњем местуТу где је данас, Вуковић је настао већ при обнављању, које пада у време великих немира у Србији, после Кочине буне 1788. године. Људи су се насељавали према брду да би лакше могли да се склоне кад оближњим друмом наиђу Турци. Уосталом, и сада постоји потес Збег, што значи место где се бежало и скривало од турског зулума, који је уочи Првог устанка био већи но икад.
 |
| Пек, потес Лакомица, село Мишљеновац, салаш Лукића |
Нема коментара:
Постави коментар